чивутском дућану. »Видиш«, речем му ја, »ово сам ја стекао, а ти поред твог Наполеона и Плутарха ниси кадар ни један дан поред твог труда живити«.

»Па добро, шта да радим, да и ја независно живити могу?« запита Бранко.

»Е, држ; кондиције, тргуј као и ми«, рече један већ приличио бркат друг.

»Дајте ми, дакле, кондиције и ја хоћу да будем независан«, повиче Бранко.

»Ако хоћеш, сутра ћеш добити једну, за кост и квартир, код једног ковача«, одговори пређашњи.

»Ето ти руке — рече Бранко —- од сутра сам независан«.

Сви се на то зарадују, па одма’ с њим у пивару једну гди је музика свирала. Он је отсад већ наш регрут. Он је весело с нама ишао, премда је све шта ће се с њим стати њему ново. Сви познати скупише се као на чудо каково, и сваки се новом регруту радовао. Сад је ступио у наш круг, морамо га инсталирати.

Како је сад било нашем Бранку међу толиким људма? Цигани ватрено свирају, чаше се куцају. Бранко једну-две попио, па му се очи засветлише; гледа амо тамо, види женска лица, музика га очарава, не зна ни сам шта се с њим стало. Тако све траје до поноћи. Бранку мало позли, изведу га напоље, па опет га уведу, па је све добро. Ништа, он је већ отсад наш. Није научен био на ту буну. Оданде смо га водили »Код два пиштоља«. Ту опет весели се, па оданде сви скупа у мој квартир. Ту опет до зоре, па онда који кући, који пак код мене. Бранко и јошт двојица код мене остану. Када смо се пробудили, било је скоро подне. Бранко замишљен на кревету седи; питам га шта је забринут, ваљда се већ покајао, ил’ се боји свог тутора.

»Не бојим га се, нит’ сам се покајао, но водите ме тамо гди је та кондиција, јер ја већ кући више не могу«.

Знао сам му нарав, па га нисам хтео више затракивати, него кажем Просићу, који му је кондицију обрекао, да га води онамо. Овај га одведе, и Бранко остане онде. Хаљина, осим на себи, није имао. Шта ћемо сад? Од тутора искати? Тај ако дозна, тешко мени.