Ја сам имао нешто мало новаца, и хаљина, па сам мислио, поред тога и поред кондиције опет неће ми ништ’ фалити. Но мој принципал отишао је свуд гди сам кондиције имао, па ме тако оцрнио, да су ми сутрадан сви отказали. Шта ћу сад? За једно магновење, за месец два дана могу се одржати, ал’ како ћу после?

Дођем у квартир к једном од моји’ другова, и то у Крајцгасе. То је био Пера Здравковић. Њему је новац био сасвим ишчезао, па тако исто и другима који су к њему долазили. Почео сам да кшефтујем с њима: коме сам узајмљивао без залоге, коме поред залоге; од гдекојег и куповао сам хаљине. Код нас је сад соба изгледала као какав тандлмарк; ђака пуно, хаљина пуно. Какви’ фела ђака ту није било!

Има ли лепшег живота нег’ ђаком бити?! Како се радо опомињу и старци ђачког живота! То је особити неки живот, особита појезија живота!

Но нису ни сви ђаци једнаки; и ту има свакојаки’, као и у другим класама.

Било је ђака који су од куће слабо или никако снабдевени били. Наравно, овима се најгоре водило. Слабо одевени, кост танак, ако какове кондиције имају, јошт бож-помози. Ови су изгледали понизни, сваком услужни, па тек друге ил’ треће године видило се какве су длаке.

Било је ђака који су прилично снабдевени, од никог не зависе, и понајвише гледали су после свршени’ наука у какву службу доћи, као варошки виценотар, вицефишкал. Ретко који од ови’ да је у богословију ишао. У друштву ретко су били ексцежџије.

Било је ђака који су од сиромашне куће, ал’ одког тог велике су стипендије вукли, лекцију своју увек су знали, лено су се носили, долазили су у ђачка друштва, ал’ само зато да виде шта ови раде. Од ове класе било је поједини’ који су се на сокаку устручавали од они’ који су раскалашнији били и мало небрижљиво се носили. Од ови’ млоги су већ докучили знатне позиције у животу, но они сами су остали незнатни. С овима није се нико радо дружио.

Било је ђака од богати’ кућа; ти су се са сиромашним ђацима добро слагали, с њима су живили и проводили,