Мој Бранко једнако своје тера; у школу мора уредно ићи, а изван школе учи опет друго што. Ми остали идемо већ и по балови, и други мести гди се веселити можемо, као у пиваре итд., ал’ Бранко не зна о том ништа. Тако је био у свима тим стварма невин као мало дете, а већ младић од 17 година! Ми му густирамо наш начин живота; он се чини невешт. Особито бегао је од женски’. Није му дозвољено било у никакву кућу ићи гди су женске. Кад је на сокаку идући какву женску видио, која је своју главу кроз пенџер промолила, а он одма’ на страну. Идући у цркву, ако се мало задоцнио, већ није смео дубље унутра, но код први’ врата се завукао. Што се наука тиче, у метафизики ни запети, но увек би га човек код куће видио поред Плутарха, Ксенофонта, Јулија Цезара, Вегецијуса, Клаузевица; Плутарха је готово на изуст знао. Некада, замишљен, рекао би: »Шта ће од нас бити? Још која година па смо прешли двадесет, а Наполеон је већ од 24 славан ђенерал био!«

»Та иди, молим те, шта ђеду нами Наполеони! Дај ти мени да ја дођем само до бакара и малог господства, па на част ти друго!«

»Ја, опет, не браним ни најмање за новац; ја хоћу тако да живим, да се и после моје смрти зна да сам живио.«

Бадава је било и речи просипати, јер му се није могло избити све то из главе.

Тако смо ми досад живели. Но скоро ће једна велика промена настати. Код куће код мог принципала сасвим је друкчије изгледало, него када сам у кућу први пут ушао. Лауре већ код куће није било. Дали је пре две године у воспитаније у неки институт. Лиза се удала за једног фелдвебла. И онако Реза није ју могла трпети. Татомир и Велимир већ су људи; један је јуриста, други у осмој школи. Мој принципал тера своје кшефтове, а ја поред њега живим као фиршт. Реза је била глава целе куће, а ја као вицегазда. Каква разлика између сада и пре шест година! Онда са сепетком за госпођом милостивом, Резом, а сада комотно на канапету пружен, чекам да ми се донесе црна кафа после ручка, па тек пред вече са Резом испод руке у шетњу. Говело ми се са свију страна.