говорили, да јошт бољи ђак би могао бити. Једне године, када смо у пету латинску школу пошли, не знам због чега, Бранко задоцнио се о четири недеље. Кад се уписао, ал’ професор трећи дан каже му, да се за после подне преправи за све оно из ауктора, што је за то време пренебрегнуо. Бранко не зна како ће испливати; не руча, мучи се, премеће листове, па шта јуначка срећа донесе. Требало је да научи цео један лист из Цицероновог слова pro Archia poëta. Кад у школу, ал’ професор одма’ Бранка за перчин. Бранко почне то слово и сретно доврши премда не од речи до речи, но смисао цео је истумачио. Професор је мислио, да ће Бранко као папагај, као млоги други ђаци, неколико реда одерати, па добро. Ал’ кад то види, рече Бранку: »Синко! ако то код тебе тако устраје, бићеш ваљан човек«. Кад то чује Бранко, зарадова се, јер је мислио пре подна, да ће избрисан бити, па како је сад добро испало! Па кад је видио, да баш не мора за школу учити колико може, а он тек онолико колико је доста.

Сад оставимо на страну ти’ шест школа; да видимо шта ће отсад бити, и онако те ђачког шегртлука године биле су за нас само мученије.

II

Сад је већ за мене и моје другове нов свет настао. Седма школа, није то шала била у оно доба! У школи зову ђака професори »доминацио вестра«; кад говори лекцију, седи на столици; ако не зна, ништ’ не буде псован; у кафану, свуд куд му се год допада може слободно ићи. То је живот! Сад ми је већ отворен пут да постанем господином. Могу ићи у богословију и постати свештеником, могу постати натарошем, ишпаном итд. Какве надежде, какве фантазије нису ми се по глави врзле!

У седмој школи, у Пешти, та то је живот! Преко двеста ђака различите коже и длаке, од свију страна. Па тај слободан живот! Млади, стари ђаци, све то измешано. Ту је било свршени’ препаранда, отпуштени’ солдата, свршени’ богослова, та богзна какви’ ту није било! Карловачки ђаци добро су се учили, и били су понајвише свршени