Кад сам већ пет форинти имао, мислим се шта ћу сад с њима. Долазе опет сваки дан нове крајцаре и грошићи; шта ћу сад, опет, с овима?

Било је ђака, моји’ саученика, и то од добри’ кућа, који су своје ситне ствари продавали ил’ залагали. Знали су да већ имам коју крајцару, па одма’ к мени. Један ми доноси дугмета, други пруслук, трећи панталоне старе, четврти перорезник, и то хоћу ли у залогу или у продају.

Тако сам ја живио, одевао се. Тако свршим ја прву, другу итд. до седме латинске школе. Моја мати је међутим умрла, а сека Јула отишла некуд за виршофтерку, остала деца расејала се којекуд.

Ја сам се тако са мојим трудом издржавао, ал’ у науци нисам могао велики успех правити. Професори моји сами су увидели, да ни откуд ништ’ немам, па су ми млого којешта за то време кроз прсте прогледали. Доста то, да сам ја већ шест латински’ школа свршио, и сваки који је моју сиротињу познавао, чудио се моме дару, како сам могао тако лепо са мојим силама препливати. Није ни шала била, кажем, шест латински’ школа свршио сам сопственим силама. Сваки је казао: »Овај ће далеко дотерати!«

Од моји’ другова млоги су судби подлегли. Млоги су од њих отишли у пургаторијум у шегртлук. Љубомир Рудић једва је пету школу свршио, па је отишао у препарандију, у Сомбор. Бранко, сирома’, он је међу свима највише издржати морао. Строг тутор никуд му није дао ићи, цео дан, горе нег’ какав надничар ради, мучи се, иди у школу. Доиста, сви су га сажаљевали, ал’ он је већ огуглао, па судби својој предавши се, дао се на читање. Ту је текар добио неку туђинску нарав. Ако сам га датом приликом куд у каково наше друштво увести хтео, одма се откинуо, па кући. Шта ћу са дивљаком да радим? Дивљак он, дивљак његов тутор.

У школи био је Бранко у неким наукама изредан, а у неким, опет, ни запети. Но професори имали су призренија прама његови’ остали’ својства, па га нису ни најмање силовали на оно на што вољу имао није. Премда је код куће не само силом, него и од своје воље млого учио, и то све неке изванредне ствари, ал’ у школи сви су