сам ’ранио. Од оне твоје сестре Јуле, праве полутанке, неће ништ’ бити; она се дала на шешире, а ја, сирома’, са вами осталима живио сам танко, само да могу поштено живити. Матер почитуј, ал’ кад будеш старији, сљедуј моме савету, јер је мати сасвим за Јулом заузета, па за тебе и другу моју младу децу неће се млого старати, јер је и она са кафом мозак попила. Слушај ме што ћу ти рећи: Куд год пођеш, иди равним путем. Предузми себи раван пут. Немој после ни на десно ни на лево; кад с пута сврнеш, губићеш времена, уморићеш се, задоцнићеш се, па ћеш изгубити твој циљ. Нећу да ти кажем: буди ово или оно, но што си предузмеш, к томе напред терај јер како натрашке ил’ на страну пођеш, доћи ће вече живота, па покајаћеш се.«

Јошт је хтео, сирома’, даље говорити, но мука га спопаде и умре.

Ја сам јошт био дете, па ми се те речи опет срца коснуле; упамтио сам их, плакао сам, био сам на укопу; после укопа одведу ме код Јове берберина, мога кума, дали ми велику порцију кафе, па сам опет све за магновење заборавио. Моја мати и сестра Јула плакале су при укопу јако. Сестра Јула обнезнанила се, тако да је виценотарош са матером морао држати док је себи дошла.

Два три дана, па прође сва жалост, а моја сека Јула, у црним хаљинама и црном шеширу, на њему црна фиранта или вал; свуд се показује, сваки је сажаљује, а мене сиромака нико.

Шта ћу сад? Моја сека Јула тера ме да идем на занат; каже да се немам откуд школовати. Већ сам био једанаест година, и јошт три месеца, па морам ил’ даље у школу, ил’ у шегртлук. Шта ћу сад?

Мати је имала вољу да се и даље учим, но није било средства томе, ал’ сека Јула једнако наваљује да се из куће чистим, и ја и сви осим матере, само да је она комотнија. Ја сам се бојао шегртлука као ђаво крста; осећао сам у себи, да сам за што веће рођен.

Смилује се на мене, на препоруку једног свештеника, неки господин К. у вароши П. те ме узме к себи. Ту је било школа свакојаки’. Мој принципал био је имућан удовац,