већ по развијености прса и бедара, густе смеђе косе, која је у увојцима падала око главе. Само су јој очи биле некако упадљиве. Крупније, црне као угљен, одавале су разбуђену чулност. Ноздрве, меснате, шириле су се при удисању ваздуха. Лице обично, округло, са нечим мушким у цртама.

— Е, не могу више! рече и леже потрбушке у траву, подметнувши руке под чело.

— Хвала Богу да се и ти смириш! добацише јој две-три другарице идући даље.

— Мицо, ходи овамо! позва Јелена једну другарицу.

— Нећу, скочићеш на мене и повалићеш ме! одговори јој Мица.

— Ходи, нећу! увераваше Јелена.

Мица настави брати цвеће, прилазећи све ближе месту где је била Јелена, па најзад седе уз њу.

— Шта си хтела? упита Мица.

Јелена не одговори, а Мица извади из џепа конац и поче да слаже цвеће у венац.

— Шта то радиш, Мицо, зар верујеш у те враџбине? упита одједном Јелена.

— Какве враџбине ? Плетем венац за кућу, као и сваке године. Зар ту има какве враџбине?