Обично су ту и љубавни састанци. Од трамвајске станице до Хајдучке Чесме и до Кнежеве Погибије, где има стаза и где их нема, свуда групице или парови младих људи. Иду полако, разговарајући скоро шапатом, једва сами себе чују. Врло често ништа не говоре, али им очи светле жаром, блистају младалачким заносом... О, блажена младости, о срећне године идеалисања и чедности! Како се груди бурно надимају, како срце немирно игра у својој тескобној тамници, како смо сви песници у тим годинама, које брзо оду у неврат!

У очи Ивањ-дана једна група младих девојака беше се растурила по Кошутњаку, берући цвеће за венце. Све тако око седамнаест-осамнаест година. Сукње им ни дуге ни кратке. Звонки смех и кикот. Трчање и скакање, ваљање по трави.

Једна међу њима одвајаше својим несташлуком. Ниједној другарици не даваше мира. Притрчи тек другарици и свали је у траву, па је онда претура тамо-амо, голица је и засмејава, а ова се, заценивши се од смеха, немоћно брани. И тако са сваком редом.

Није била лепа та Јелена Ђорђевићева, али није била ни ружна. Омалена раста, девојка