I.

Ко не зна како је пријатно у пролеће и у лето отићи из Београда трамвајем до Топчидера, надисати се свежа ваздужа у Кошутњаку, одморити плућа и очи у ономе зеленилу! Како је пријатна та промена! После зажарене калдрме варошких улица — шљунком насуте стазе; после дугих низова кућа, разнога стила и разне величине — дуги низови дрвета; после шума трамваја и кола — блага тишина, коју ремети само цвркут тица.

Београђани, читаве породице и друштва, одлазе у Топчидер о празницима, на цео дан. Мора се отићи, ма само и једном годишње.

Али су највернији посетиоци, и најзахвалнији, ђаци свих школа и разнога узраста. Од ранога пролећа, пре него што је дрвеће и најавило пупољке лишћа, па све до у позну јесен. Деца долазе да се наиграју, дечаци и девојчице да се протрче и да мало уче, шипарице и младићи и да се проведу.