V.

Јелена је постала ревностан сарадник „В. Журнала“, ревноснија него да су је плаћали. С муком је код куће преводила поједине ствари или је што писала и сама, тешко с почетка налазећи тему, ну после је навикла. У уредништво је ишла свакога дана, обично око пет сати по подне, па носила какав рад или не. Те посете су јој толико биле прешле у навику, да се, кад дође уобичајено време, није могла отргнути. Наравно да код куће нико није ни слутио о тим посетама. Јелена је обично казивала матери да иде овој или оној другарици.

Сасвим се ослободила са Севићем. Били су постали добри другови. Навикла се и на његов поглед, који ју је још увек палио и сажизао, али јој није био непријатан. Навикла се и на његов начин говора — више ачења него озбиљности.

Севић је био син једнога таљигаша, који је свог коњића и таљиге купио новцем што