очепи. Није, него је неваспитан и дрзак. И другарица наброја више случајева, да се Јова показао неваспитан.

— То није могуће, бранила га је Јелена. Он је толико озбиљан, да и не мисли на те глупости. Ето и на Калемегдану никад не шета главним стазама, већ увек најспореднијим, увек удубљен у своје мисли, нити икога гледа.

— Гледа он, добро гледа испод наочара. А споредним стазама шета због тога, што има служавки и дадиља, које „случајно“ гура до миле воље и којима добацује разне непристојности. Уосталом нека ради са служавкама шта хоће, а ја ћу рећи брату да га мало преслиша.

Јелена не хтеде више да говори о томе, јер јој је било непријатно да слуша те неоправдане нападе. Опрости се и оде кући.

Севићев поглед је непрестано осећала на себи. Миље јој је струјало кроз тело.

Поче да се игра са малим братићем. Малишан, ненавикнут на милошту своје велике сестре, радо је пристајао уз њу. Својим ручицама чупао јој је косу, прислањао главицу уз груди, а Јелена се подавала томе умиљавању.