— Идемо до књижаре, али ако хоћеш можемо и до Калемегдана.

И уђоше у Кнез-Михајлову улицу, у којој је већ било доста беспослена света.

Пред њима се одједном указа Дугић. Прав као бор, држећи у руци штап као они слепци који иду без вођа, ишао је не гледајући ни лево ни десно, никоме се не уклањајући с пута. Како су три другарице закрчиле скоро цели узани тротоар, Јова ипак мораде да скрене мало десно, али се очеша о ону која је била с његове стране.

— Клипан, рече ова.

— Што? упита Јелена, која ту погрду схвати скоро као увреду за себе.

— Што не пази како иде, него ми одвали раме, и девојка метну руку на горњи део груди, где је била ударена.

— Па случајно, бранила га је Јелена.

— Случајно, а што тако не удари кога човека, него само нас девојчиће. Ово је ваљда десети пут да ме гура.

— А што се и ти мало не склониш с пута ?

— Па добро, ако му се ја не склањам с пута друге му се склањају, па их опет