— До виђења, госпођице, и не заборавите нас, одговори Севић, који је беше допратио до врата.

Изишавши на улицу, Јелена није знала на коју ће страну. Онако насумце пође ка Теразијама. Осећала се као у вртлогу, а неко миље прожимало ју је од пете до перчина. У ушима су јој још непрестано биле речи Севићеве. Па се сети Севићевих погледа, који као да су је свлачили. Опет јој беше некако нелагодно, али не непријатно. Тај поглед, мушки и дрзак, поглед који ју је палио, није јој био непријатан, али навика да такве погледе сматра непристојним није јој давала да дуго о њему мисли.

Кад изби код сата, срете две своје другарице.

— Шта ти је, Јелена, те си тако црвена. Као да си сад из казана? упиташе је.

— Брзо сам ишла узбрдо, па сам се задихала, одговори Јелена, решавајући се у себи да ли да повери слатку тајну о томе како је постала сарадница тако великог листа као што је „Журнал“. Али се не усуди, знала је да јој другарице не би после дале мира.

— Хоћете ли на Калемегдан? упита.