— Дивно, госпођице, само нас немојте напуштати. Ја већ рачунам на вашу помоћ.

Говорећи ово Севић ју је пажљиво загледао. Поглед му је клизио са Јеленина лица на разголићени врат, а одатле на пуна, узбуркана прса. Очи су му играле, као да су хтеле да прозру Јелену скроз, кроз хаљину. Глас му је лако подрхтавао и скоро сваку фразу понављао је. Јелена се осећала нелагодно под тим погледом и крв јој јурну у лице. Осећала је како је обузима неко чудно осећање, како јој кроз тело струји нека слатка топлина, као да јој се груди подигоше у вис.

Како већ нису знали ни једно ни друго о чему да говоре, Јелена климну главом у знак поздрава и окрете се да пође.

Али, у забуни, пође вратима која су водила у унутрашњост куће.

— Овуда, госпођице, прискочи Севић и Јелена осети како је једна рука лако додирну око паса, онако као што чинимо кад хоћемо некога да пропустимо испред себе.

Јелена тек сад пође изласку. Кад дође до врата, окрете се и климну главом.

— Збогом, рече.