— А да ли ћете га штампати? упита Јелена бојажљиво. У ствари, у грудима јој се разлевало миље због похвале.

— Штампаћемо га, штампаћемо, то је несумњиво, само не сад, већ доцније, зимус, кад је много пријатније читати такве ствари него лети. А шта сте нам сад донели?

После онако ласкаве похвале Јелена чисто осети неко сажаљење према мршавоме преводу који је сад донела. Али није имала куда, разви рукопис и предаде Севићу.

— А, причица, врло добро, врло добро, повлађиваше Севић листајући рукопис. Само једну примедбу, дозволите. Знате, ми новинари пишемо само с једне стране табачића, то је због слагача, па бих вас молио да и ви тако чините. Хвала, госпођице, будите уверени да ће нам ваша сарадња бити драгоцена. Али извините, ја вам се нисам ни представио: ја сам Севић, публициста.

— Ђорђевићева, одговори Јелена и прими пружену јој руку.

— Госпођица је студенткиња, не ? упита Севић.

— Нисам још, ја сам матуранткиња.