у познату капију, пажљиво загледајући врата, којих је било лево и десно. Једна беху отворена и Јелена спази колутове штампарске хартије. Крај прозора виде Севића. Срце јој задрхта, али ипак уђе. Није видела никога сем Севића.

— Господине, дошла сам до уредника омладинскога дела „В. Журнала“.

Севић подиже главу и, спазивши лепу престрашену девојку, устаде неспретно са расклиматане столице.

— Ја сам, госпођице, шта желите? упита он ужурбано.

— Ја сам пре неколико дана предала уреднику г. Павићу један свој рукопис, па сам хтела да видим шта је с њим, а донела сам и један превод.

— О чему је тај рукопис ?

— Наслов је „О Богу“.

— А, да, добио сам га. Мило ми је, госпођице, да вас познам. Рад ми се необично свидео. Чак сам га показао и своме пријатељу г. Дугићу, који назире у писцу велику јачину духа и јаку моћ опажања. Рад је несумњиво добар, или је бар писац пошао добрим путем.