IV.

Прошло је неколико дана. Јелена је марљиво учила своје лекције, силом се отимајући да више не мисли на уредништво. Али у колико је више дана пролазило, све ју је нешто више вукло да бар оде у уредништво, само да види шта је са њеним радом, који још никако није био штампан. Увек би одложила и оставила за сутра.

Мица више није хтела ни да чује да је прати.

— Шта ћеш тамо међу оне пропалице? говорила јој је. Видела си како су те онда дочекали. Уосталом ти иди ако ти се иде, само мене више не зови.

Није се ишло ни Јелени, али је ипак горела од жеље да оде још једном, последњи пут.

Једне вечери Јелена заседе и преведе, с тешком муком, с немачкога једну причицу, кратку и просту. Сутрадан око пет сати поподне, однесе је у уредништво. Одважно уђе