У том се сети да ништа од задатака није урадила. Врати се столу и поче да чита, али јој се учини огромна неправда што мора да учи ове глупе и сувопарне предмете, кад су јој у глави и у срцу онако велике ствари.

Снажним покретом руке склопи књигу, духну у светиљку, свуче се и леже.

Заспа после дугога превртања по постељи. Сањала је нешто страшно, неко крхање и рушење, огромне пожаре. Одједном се виде на некаквој високој планини, не, није била планина него рушевине. Гле, није сама, нешто као да се миче испод њених ногу. Спусти поглед и виде Севића, који јој се поклони, говорећи:

— Госпођице, свет је пропао, живео свет! На нама двома је да га обновимо!

— А шта је с Јовом? упита она.

— Славно пропао у рушевинама света! издекламова Севић, хватајући је за руку.

Јелена повуче руку, али осети како јој под ногама задрхташе рушевине, расклопише се, и она и Севић полетеше у бездан.

Пробуди се окупана у зноју. Превуче руком преко чела, као да се увери да ли је заиста жива, будна. Сети се последње сцене у сну и згрози се. Не, неће она у то друштво!