свет убедити у потребу преображаја, јер, видиш, она девојка се не само није наљутила на онога непристојника, већ је, судећи по њеноме смеху, била и задовољна. А можда јој је заиста и било пријатно то задиркивање, та мушка рука.

Јелена се сети неких својих снова.

Осећала је како је подухвата нека ватра, као да јој по жилама потекоше пламенови место крви. Телом јој бујаше нека непојмљива снага, распињаше је неки бес. Собни ваздух гушио ју је. Стаде крај отворена прозора. Тишина, изгледа да сви спавају. А она не спава, а не спава зато што је тишти општа друштвена несрећа. Чудно јој је било да читави човечји род спава, не осећајући своју несрећу, и не тражећи јој лека. Али не, она не спава, не спавају ни Севић, ни Дугић, и још можда оно мало напредних људи, који су увиђали оно што и она. Не спавају они који ће имати права да буду слављени као највећи добротвори човечанства.

Да се међутим Јелена упитала у чему се састоји друштвена несрећа, шта је то она увиђала и шта су управо хтели ти будући