Мица и Јелена иђаху неко време ћутећи, па се растадоше и свака оде својој кући.

Јелена је била разочарана у својим идеалним замишљањима о уредништвима, о штампаријама, које је она сматрала за нешто високо, нешто узорито, за некакво гнездо културе и просвећености. Из тога гнезда, замишљала је, излетале су идеје о слободи, љубави, напретку. Замишљала је уредништво као какву кошницу, у којој свако ради свој посао, тихо и не сметајући другоме. А оно место тога некаква мрачна пећина, у којој се чују и онако гадне речи, и то још од уредника! Па како се они мушкарци понашају према женскињу, а ово се још смеје!

Али, помислила је, то су још остаци старога друштвенога поретка, који ће разрушити људи као што су Дугић и Севић. И ова двојица учинише јој се велики, врло велики.

По вечери седе да ради лекције, али су јој у глави били уредништво и штампарија. Лупа машина зујала јој је у ушима. Па онда смех оне девојке, па уредник и његова гадна псовка. Згрози се.

— Друштво треба разрушити, па на рушевинама поставити нове основе. Али треба