— Проза, филозофија, једва протепа Јелена.

Пауза.

— Да видимо, па ћемо штампати ако је добро. Хвала, госпођице!

И уредник приђе другој машини.

Јелена чу једну крупну псовку, па онда као да нешто пуче. То је уредник исправљао неку погрешку машинског ученика.

— Свирепости послодаваца! помисли Јелена и намах јој се учини да разуме мржњу радника према послодавцима.

Није знала да ли да иде или да чека.

— Хајдемо, повуче је Мица.

— Па ... да видимо хоће ли штампати!...

— Видиш да сад има друга посла. Доћи ћеш сутра, кроз који дан. И извуче је.

Ваздух на улици, свежији него у радионици, запахну је у лице. Била је као у бунилу, сва разочарана. Мислила је да ће је дочекати сасвим друкчије, а оно нити јој ко рече „добар дан“ ни „збогом“.

— Јазбина! помисли, а пред очи јој изађе све оно што је читала о мукама радничким у тим јазбинама послодавачким.