дана напишу све оно што свакога дана изађе у онако обимноме „В. Журналу“.

Једнога дана дође опет с Мицом пред уредништво. Али је требало и ући унутра. Застала је пред капијом, притиснула руком срце, које је врло узбуђено скакутало. Из унутрашњости велике куће допирала је лупа машина.

— Та улази, нећеш ваљда вековати овде, рече јој Мица, којој је већ било досадило то бескорисно долажење. И скоро је угура у велику, гвоздену капију.

После неколико корака уђоше у једну полумрачну просторију. По где-где гореле су електричне сијалице. У полутами Јелена једва примећиваше како промичу силуете. После јој се очи привикоше на полутаму и она поче да разазнаје предмете око себе. Виде да има и мушких и женских. Женскиње је стајало на неким узвишењима, крај машина, и убацивало хартију. Виде људе, необријане и црне од штампарског црнила, како иду између машина, односе пакете хартије или доносе. Виде и неколико девојчица, које су својим прстићима хитро савијале одштампане табаке.

Јелени се учини све врло познато. Осети силно узбуђење при помисли, да ће ускоро и