Колико пута је хтела да се окане Јове и његове филозофије, али би јој увек пред очима заиграли његово лице и црна брада, а његове загонетне очи гледале би је прекорно.

Јелена је горела од жеље да се упозна било с њим, било са Севићем. Веровала је да ће лично познанство учинити друкчији утисак него књиге. Али се прилика није указивала. Виђала их је кад год би изашла на Калемегдан. Увек високо дигнуте главе, говорили су само за себе, не гледајући ни у кога. Јелена је често, с Милицом, ишла близу њих, само да улови коју њихову реч. Није чула ништа интересантно, или су то били изрази које она никако није могла да схвати и да разуме.

Тако дође почетак нове школске године. Јелена пође у VIII разред. За неколико месеци ваљало је полагати испит зрелости.

„Велики Журнал“, баш у то време, ваљда да би појачао своју продају, одвоји два ступца за радове омладине. Било је вешто срачунато и на бесплатну сарадњу и на већу продају. Уређивање тога омладинског дела би додељено Севићу.