раде на препорођају друштва. Осећала је у себи неку чудну снагу, а у исто време и потребу да ту снагу употреби, истроши. Било јој је јасно да јој ваља много радити. Са друштвом, у којем је себе замишљала, учинила би она много. Мисли јој и нехотице пређоше на Јову Дугића и његовог трабанта.

— Велике су то душе, мислила је. Анархисти, сви то знају, а они онако куражно иду кроз свет, високо дижући главу. Не плаше се опасности. А већ два пута пролазе поред мене и не опажајући ме. Они на жене можда никако и не мисле, сматрајући их свакако за слабашна створења, неспособна за велики и смели рад, намењена само уживању. А ја бих им тако помогла у пропагирању великих идеја. И зар бих ја била прва у томе ? Ено сифражеткиња у Енглеској, па како се боре жене у Данској, па женскиње у Русији. И ја бих баш могла! Ја сам сасвим друкчија од ове Мице, која је право женско и која се стара да научи домаћи посао, да кува и плете...

И Јелена с презирањем помисли на то, како Мица помаже матери, како спрема доручак, намешта собе.