да сам остала код ње, па да сам читала ту паметну књигу.

Јелена пође изласку, решавајући се да ли да оде кући или Мици, па да с овом чита мало. Реши се на ово последње.

Мица је дочека радосно, не показујући отворено како јој је мило што је Јелена једном попустила.

У разговору о овоме и ономе, дођоше и на име Јове Дугића. Јелену је интересовало шта је све Јова написао, јер је хтела да се упозна са његовим погледима и идејама. Мица рече да не зна, али ће упитати брата, који се о Јови не изражава баш најлепше.

Сад Мица, која је већ била прочитала Сањина, предложи да се прошетају мало.

— Мани се, каква шетња, данас је дан оних који не могу да шетају других дана. Уосталом и касно је већ, ја ћу кући.

Спремајући се за одлазак замоли Мицу да јој позајми „Сањина“.

Те вечери Јелена је била некако радосна и задовољна сама собом. Чинило јој се као да почиње нов живот, живот рада. Хтела је да чита, да научи што више, да схвати друштвене доктрине, да се умеша међу људе који