сама. Радним даном ишла је, али празником је било врло много шетача.

Одједном се однекуд појавише Јова Дугић и Петар Севић. Ишли су полако. Он, висок, укрућен, Севић као да је потрчкивао за њим. Прођоше крај ње и не погледавши је. Уђоше у Калемегдан и одмах скренуше десно, стазама где нема много света.

Јелена, ништа не мислећи, пође за њима. Они су се нешто објашњавали.

— То је по мојем мишљењу виши човек, говорио је Јова, човек који се отресао предрасуда и уског гледишта локалног морала и поповског приповедања. Зар човек није човек, па био он отац, брат или макакав сродник? Зар жена није жена, па била она сестра или сродница уопште ? И ако платиш прописану таксу, можеш се оженити и сродницом којом је иначе забрањено женити се! Зашто се онда не би избацила та глупа такса, тај груби новац, који санкционише оно што би се могло санкционисати и без њега. Требало би само имати куражи, па се отрести лажи и убеђења без основа. Ваљало би да се свет мане тих глупости. Жена, ако одговара твојим идејама, дражи те и изазива. И још ако је и лепа