— Мрзи ме, Јелена, остани овде, бранила се другарица.

— Увек ти тако, никад нећеш да ми учиниш по вољи. Да сам ти казала да останемо код куће, ти би навалила да изађемо.

— Е, кад тако говориш, онда остајем код куће. Или ти ја попуштам или нико. И онда се још љутиш. Нећу да идем, одговори Мица одлучно, решена да не изађе, и из саме лењости, из блаженства које јој је причинило читање „Сањина“.

— Нећеш?

— Нећу.

— Онда идем сама и више никад ти нећу ни доћи.

Рекавши ово Јелена дохвати свој шешир, наглим покретом покри главу и жустро пође вратима.

— Јелена, чекај да се договоримо, повика Мица за њом.

Али Јелена изађе и залупи врата за собом.

Занета својим мислима, Јелена није обраћала пажњу куда иде. Нађе се пред улазом у Калемегдан. Застаде мало, као очекујући некога. У ствари било јој је незгодно да иде