— Силна ствар! рече Мица прекидајући читање. Добро је што није тако у животу, иначе би било страшно.

— Што би било страшно? Чега би ту било страшно? Зар човек, — „човек“ као заједничко име људске јединке без обзира на пол — зар човек нема права да бира себи друга према своме инстинкту? Треба једном пресећи обичај мираза и бракова из рачуна. Срце треба да води прву реч. Мушко, женско, све је једно, обоје имају подједнаких права на живот. И зар да женскиње буду ропкиње, да због глупог друштвеног уређења и морала буду лишене живота само зато, што, немајући мираза, не могу да се удаду. То је неправо. Мушкарац има права да бира, а женска чека и године често прођу док се нађе какав човек који се смилује да се ожени њом. Мушкарци проживе читав живот пре брака, па онда узимају нас, безазлене и срећне што нас узимају. Па још траже да им за ту жртву с њихове стране будемо и захвалне. Ја бих све то — и Јелена рукама показа како би све то изврнула.

— Него, хајде, остави књигу, па се спремај да изађемо, навали Јелена.