Јелена једва сачека да прође највећа жега, па оде Мици. Затече је раскомоћену, на дивану, са некаквим новим романом.

— А ти не мислиш да излазиш? упита Јелена.

— Куда бих? Уморна сам од јуче, а и овај роман ме јако занима, па ћу данас остати код куће.

— Ух, те твоје романчине! Никад их се нећеш заситити. Каква ти је опет та купусара ?

— Арцибашев... Сањин... Забрањено у Русији, а ово је потпуно издање. Ванредно.

— Чудна ми чуда! Ако је у Русији као код нас, онда је књига забрањена само да би јој се начинила реклама. Стварно добрим књигама није потребна толика реклама.

— Али ово је нешто ванредно! Слушај само.

И Мица поче да чита, тихим гласом, као прибојавајући се да је ко не чује.

Јелена слушаше оне звучне речи, нове мисли и друкчије схватање живота које је избијало из сваке реченице. Заинтересоваше је Сањинови погледи на љубав.