II.

Сутрадан Јелена једва дочека време за шетњу, после подне. Нешто ју је вукло да изађе. Гушила се у кући. Замишљена и расејана целога дана, није изазивала пажњу укућана, јер су је сви знали као врло ћудљиву. Запиткивати је значило би дражити је само, и онда она по два-три дана не би долазила у трпезарију; у кујни би, стојећи, испила млеко; све остало време, ван школе, проводила би у својој соби, час смејући се а час јецајући, час певајући, да се одмах затим стане ваљати по поду као бесомучна.

Мати и отац забринуто би вртели главом.

— Ово треба што пре удавати, рече једном отац.

— Па још није школу свршила, примети мати.

— Каква школа! одговори отац и одмахну руком.