— Само до горе, наваљивала је и скоро молила Јелена.

Мица опет попусти и пођоше.

Пред њима су била два шетача: један висок, крут, правих рамена, други мањи, шепав, коме као да су панталоне оптрчавале око ногу.

— Ко је онај мали са њим? упита Јелена.

— То је Петар Севић, интимус Јовин, који и нема других пријатеља. Он је сарадник „Великог Журнала“. Кажу да је и он неки паметан човек, и он је анархиста. Почео је од слагачког шегрта, па се, као Твен, пео све више. У Русији је учествовао у атентату на цара, или на неког великог кнеза, па је побегао овамо. Виђала си га већ свакако. Лети носи црну руску рубашку, преко које се опаше кајишем.

Двојица младих људи, дошавши до једне клупе, седоше, скинувши капе. Густа дуга коса лепршаше се на поветарцу.

Наше две ученице прођоше поред њих на више, па се онда вратише, али не бејаху срећне да привуку поглед чувених анархиста, бар је тако изгледало.