Недалеко од њих, стазом, ишла су двојица младих људи. Један од њих висок, онакав од прилике каквог је она замишљала. Само што је имао браду и наочаре. Онај други, мало мањи, сиромашније одевен, без браде и цвикера, али такође са уметничком машном и косом. Панталоне нису могле сасвим да сакрију кривину његових ногу, а кад је ишао, изгледало је да на обући нема потпетица.

Јелени скоро застаде дах. Сети се да је виђала тога Јову Дугића. Чула је већ и његово име, које је било већ доста познато по новинарским чланцима и по неколиким књижицама филозофске садржине, по анархистичним идејама које је сејао око себе, а које нису хватале корена. Важио је као опасан човек, наравно само у очима простијега света, ваљда за то што је био анархиста, а анархисте убијају краљеве, турпијама убијају царице, бацају бомбе . . .

Прођоше крај девојака и не погледавши их. Кад већ одмакоше, Јелена позва Мицу да и оне прошетају.

— Боље би било да идемо кући, нудила је Мица.