Јелена ћуташе, задубљена у снове о своме будућем, а Мица настави плетење венца.

Другарице, пошто су набрале цвећа и исплеле венце, враћаху се, зовући и њих.

— Да останемо, Мицо, молила је Јелена.

— Па време је да идемо кући, ено сунце већ залази, бранила се Мица.

— Свеједно, још само мало.

Мица, навикнута већ да попушта, довикну другарицама да иду, а оне ће за њима.

— Шта ти је, Јелена? питала је нежно.

— Ништа, Мицо, али бих се радо удала.

— За онога твог што га онако замишљаш?

— За њега или за кога другог, свеједно.

— А што Јелена? питала је Мица, чисто заплашена тугом која је избијала из гласа Јелениног.

— Не знам, али бих се тако радо удала.

И две другарице заћуташе, занесена свака својим мислима.

Прскање шљунка трже их из мисли.

— Ено их, рече Мица.

— Кога ?

— Твога будућег и његовог сателита, одговори Мица просто.

Јелена брзо седе.