— Па какав је? упита Мица, престајући да сплиће цвеће.

— Чини ми се да је он нешто изванредно, поче Јелена, као читајући. Његове способности су више него у осталих људи. Кад затворим очи, чини ми се да га јасно видим. Висок, витак, високога чела, дуге уметничке косе, лепе очи увек уморне од рада, око врата лепршава уметничка машна, одевен некако немарно али отмено, мушка држања. Глас му је звонак, тон убедљив — чини ми се сви га слушају, нико се у његову присуству не усуђује ни да проговори.

— Па то личи на онога што га сваког дана виђамо на Калемегдану, насмеја се Мица грохотом.

— На кога? упита Јелена мало зачуђена

— Па на онога Јову Дугића, знаш онога што увек шета споредним стазама. Увек је замишљен и штапом гура каменчиће и одбацује их. Онај анархиста, зар га не знаш?

Јелена начини гримасу као да не зна о коме то Мица говори.

— Та знаш га; уосталом, показаћу ти га кад га будемо среле.