своме, у школи. Ујутру свако оде лепо на своју страну, у подне се састанемо у кући, по ручку опет свако на свој посао, до вечери, онда....

— То би могло тако, ако би твој муж имао какав чаробни штапић, па само удари по столу, а ручак или вечера тек долете.

— Имаћемо служавку, куварицу!

— А да ли ћете имати пара?

Јелена напрћи усне.

— Пара? А што се онда девојкама даје мираз! Колико будем имала мираза биће доста док не станемо чврсто на ноге. Не разумем зашто би се иначе девојкама давао мираз!

Мица ућута, завидећи помало Јелени, што ова, кћи високог чиновника, има мираз, па јој је могуће и да се уда кад хоће.

Јелена лежаше на страни, савивши мало главу, затворених очију.

— Ти спаваш, Јелена? упита Мица.

Јелена уздахну дубоко.

— Не спавам, али сневам.

— О чему?

— О њему, моме будућем...

— А зар га знаш?

— Не знам га, али га замишљам.