— Шта се чиниш као да не знаш? Плетеш венац и говориш чаролије, гаташ хоћеш ли се удати до идућега Ивањ-дана.

— И не мислим на то! А ако ми неко баш и украде венац, то су или ђаци, из несташлука, или неко ко је био лењ да оплете себи венац. Знаш врло добро да се ни ја ни ти нећемо удати не само ове године, него ко зна још колико, па украо нам ко венац или не. Догодине имамо матуру, па после универзитет... И Мица, помишљајући на још дуго школовање, уздахну из дубине груди.

Неко време ћутаху обе.

— Ја бих се, Бога ми, удала, поче опет Јелена.

— Пре него што свршиш школу?

— Школу бих могла свршити и по удадби, шта би ми то сметало!

И младе девојке почеше да доказују једна другој да ли удадба смета или не смета довршењу школе.

— Па шта би то сметало, што бих се удала? изазиваше Јелена.

— Прво, муж...

— Шта има да ми смета муж? Он ће целога дана бити на своме послу, а ја на