— Па што је дошао за фотографа? — прекиде је радознало Даница.

— Вели, научио је фотографију сам. Још му је рекао једном приликом да ће продужити школу може бити ... а може бити да не.

— Откуд баш овамо да дође.

— Не знам. Можда што код нас нема фотографа.

— А где су му родитељи? — запиткивала је Даница и даље, не кријући да се интересује за Дворског.

— Умрли су му.

— И отац и мајка? — изненади се девојка, готово у неверици.

— Живко ми рече да Дворски уопште не воли да говори о себи, али је једном рекао да оца није запамтио, а мајку је изгубио скоро ... пре годину дана.

Оне беху стигле на Стару пијацу, где се сустичу све главне улице овог провинциског места. Девојке спазише Живка и Младена како силазе са Слануше.

Живко је обема девојкама био друг из гимназије. Са Цајом је био још комшија, кућа до куће, те се познавали још ближе. Млада девојка је волела његову критику данашњег друштва, разлагања о будућности, и свети занос који би запламтео у очима овог планинца, врло одушевљеног, недодирнутог разочарењем од неуспеха, разликом између хтети и моћи.

Гимназист поздрави дубоко своје другарице, са оном помпом која се чини само у годинама кад се поздрави тек почињу да разумевају, кад се у скидање шешира мећу све наклоности, жеље, осећања и наде. Младен се такође јави... нешто немарно, као по дужности, јер није познавао Живкове познанице, али његов поглед ипак прелете преко њих обадве.

Даници се учини да се овај поглед задржа на њој нешто више, те поцрвене до слепоочница.

Она је већ слушала за Дворског и познала га пре него што јој га је ико показао. Овај нежни цвет београдских голети допадао јој се чудно. Он јој је доносио мирис из мутних хоризоната које је она себи претстављала за свет даљи од места у којем се родила, одрасла и ниједног га дана не оставила. Забрана да посећује гимназију огорчила ју је на њену варош и још више јој развила склоност за сањањем о свету који живи у срећнијим