и витицом низ леђа, али већ сјајна ока, пуних груди, заводљиве косе, и тек онда најстарије, једре планинске девојке, без мидера, те им је снага слободна под црном кецељом која више показује него што скрива, развијених рамена, оштра хода,црних веђа, руменила у лицу и дискретних осмеха.

Последње су излазиле две девојке, нешто другаче од осталих: без јаких боја, с крагном око врата, с маншетама на рукама, са блузом на дугмета која имитира капут, без много рада у рукама и са покојом књигом која се по корицама распознавала да није уџбеник. Оне се нису мешале међу друге; па и кад би их нека другарица нешто запитала, одговарале би кратко и изостале би још два корака.

Једна од њих две: вижљавија, са сенком неке неодређене досаде у очима, Даница, била је ћерка једног од богатијих ужичких грађана, познатог ракиског трговца на Доњој чаршији, Веселина Јевђовића. Она није била лепа, јер је била и сувише здрава. Али је њој лепо стајао тај израз досаде као контраст целом њеном телу. Друга девојка, Цаја, била је чиновничко дете, од оних ужичких чиновника који су могли претурити преко главе једну годину службе у овој паланачкој пустоши, па после остали, одрекли се даљих амбиција, привикли се локалним навикама, научили јужни дијалекат, оженили се и ородили у вароши, те себе не разликују од мештана, а ни ови од њих.

Обе девојке су училе заједно гимназију, па у четвртом разреду, кад се забранило да девојке уче даље са мушкарцима, родитељи их нису хтели слати у Београд на продужење гимназије, него их уписали у Радничку школу.

У тој школи је друштво било промењено: девојке са основном школом, с народним појмовима, где су хоризонти уски, па се мисли да је и сам Господ Бог Ужичанин. Две гимназисткиње су се осећале као изгнане. Нарочито Даница, која је поред свога здравља волела снове, приче, књиге, један шири живот него што се могао наћи ту, међу простим маловарошким девојкама, готово сељанкама. Од тога тренутка она се здружила са Цајом још више, те се нису раздвајале ван куће.

Оне су ишле полако и говориле тихо.

— Живко ми каже, — рече Цаја, — да је Дворски врло учен човек, чита много, свршио је гимназију, био је на филозофији...