— Ја морам тамо бити. Рекли су ми да тамо будем! — и онда је остајао, облетао око својих мајстора, помагао их, показивао им, и једва их убедио да на дућану намалају: Фотографија, а не: вотогравија.

У тим данима нашао му се на руци Машан Црногорац, један од оних људи који живе без великих брига, помало социјалишу, остају вечито млади, дочекују и испраћају гимназиске генерације, хоће да потрче за свакога, воле добру шалу, живе и умиру сиромаси. Машан је држао дућан такође ту, на Слануши, правио пар ципела у месец дана каквом ђаку за јевтине паре, наглављивао чизме жандармима, иначе крпио радницима, сиротињи. Кад би зарадио толико колико је мислио да је довољно за мајку и њега, за »Радничке новине«, покоји агитациони спис или прилог, бацао би се стаклићима за сељаком, викао: »Испаде ти новац, рођаче«, задиркивао се са другим еснафима, или би метнуо столицу на праг, и окупио око себе ђаке из најстаријег разреда, шетао с њима, започињао крупне разговоре и помагао им да испадну озбиљни у њиховим седамнаестим годинама.

Тај Машан, и још један ђак, неки Живко Богатинчевић, који је упркос своме презимену био такође сиромах и социјалиста, иначе опаљеног лица, развијених костију, оштра погледа, син једног ковача испод Града, помогоше Бркићу да се смести, нађе собу, уреди дућан, те најзад изиђоше плакате по вароши да је отворена фотографска радња која »стоји на услузи п. п. грађанству са својом израдом слика у свим форматима, као: визит, кабинет, и по најновијој методи.«

2.

Лето је освајало.

Сунце је пекло по улицама. Развијено дрвеће је бледело на његовом сјају и опуштало грање. Као црква, Ужице је било ћутљиво и тужно. Тек ако нешто оживи око подне кад се пусте канцеларије и школе. Особито Липу закрчи тада један занимљив свет: то су ученице из Радничке школе. Младе, већ девојке, у јаким паланачким бојама, оне су излазиле из школе: најпре млађе, готово деца, без намештања у хаљинама, без тражене фризуре, па онда мало старије, са још кратком сукњом