извалило у прашину, подиже главу и погледа их сажаљиво, као да их је питало може ли им шта помоћи. Паланка је замирала под првим врућинама.

10.

Није прошло ни десетак дана од ове чудне просидбе, а Дворски паде у постељу. Болест која је потајно рила по њему појавила се наједанпут и начинила пустош.

У једној великој, сивој соби, која је ударала на лекарију и неизветрен ваздух, лежао је несрећни младић на једном кревету. Његова газдарица се трудила, али на свој начин. Око њега је било очајање и несрећа. Лице упало, жуто, мртвачко, обрасло у густу браду, која је још појачавала самртно бледило. Очи, светле као жеравица, гледају некако нејасно, неодређено. А глас као да долази већ из гроба, потмуо и очајан.

Док је он тако лежао, напољу је текао живот, ничим незаустављен. Њега се ретко ко сећао и обилазио. Тек ако с времена на време обиђе га Машан Црногорац или Живко. Они му донесу новости из света, који је већ за њега био затворен.

— Јуче неко претука’ калфа-Спасоја, — јави се једног дана Машан. — Нашли га код Табане без свијести. На главу му био џак. Заудара’ је ка’ иста стрвина, те ти га у ријеку, па онда у шпитаљ. Капетанин ме испитува. . . ама, бож’а ми вјера, нијесам ја. Не би’ поганија руке.

Младен га је слушао равнодушно. Њега је нестајало . . . Људска ситничарства нису се више лепила за њега. И он се питао:

— Нашто то? Зашто да га туку?

— А то ће ти бити Веселинови момци. Курјак ти је то; он никоме дужан не остаје, аратос га било.

Други пут му Живко рече да је видео Даницу.

— Био сам јуче код Цаје, —- рече му он. — Била је и Даница. Остали смо до самога мрака. Даница је непрестано говорила о теби. Она верује да ћеш ти оздравити, и ми смо, разуме се, то исто говорили.

Једанпут га је посетила и Цаја. Донела му је слатког од јагода и једва се уздржала од плача.

Она је хтела да му нешто каже, али није знала на који начин. Најзад рече: