Машан и Дворски се обреше на дну степеница не знајући ни сами како.

Ту их је чекала једна прилика која је дрхтала и прибијала се у мрак. Она пружи обе руке: десну Дворском, а леву Машану, и промуца:

— Хвала ... хвала вам велико.

У том загрме са горњег спрата рапав Веселинов глас:

— Ја, ја ... још то само! Зар сам ја одрапио моју ђецу за којекакве свјетске протуве!

Дворски заусти да нешто каже Даници. Али га Машан повуче за рукав, и они се већ нађоше на сокаку.

Кад их запахну улична врућина, Машан извуче једну црвену мараму из недара, отра чело и рече испрекидано:

— Е, мој Дворски. Пропадосмо ти ка’ Јанко на Косову. Не кажуј ником ову нашу бруку. Смијаће нам се цијело Ужице.

Дворски је дисао дубоко. Осећао је да му се неки терет свалио са душе: он је учинио све што је могао. Даље није било у његовој власти. Даница му је рекла хвала. Друго га се није тицало ... није марио шта ће рећи свет.

Али је он био блед као крпа. Јер му једна ствар изиђе пред очи, јасна као дан: са Даницом је све свршено, она више за њега не постоји на свету, њему ништа више не остаје од ње.

Он је сад осећао нов, физички бол. Нешто га је стезало у грудима. Он се накашља. Кад скиде мараму са уста, она је била сва црвена.

— Машане, — рече он полако, — хвала ти на овој услузи... она није била пријатна, ја знам, и можда мој брат не би ми је учинио. Хвала ти и на ранијим услугама, али учини ми још једну... води ме кући. Са мном је свршено.

Црногорац га погледа изненађено: Младен је клецао. Он га хтеде охрабрити.

— А ну, чоче, не дај се ђаволу. Водићу те до накрај свијета. Светога ми Василија, није то ништа. Само си се заморија. Ајмо овђе, код нашега побратима ... има ти он пића свакојака каква ти га нејма у Латина.

— Не ... не, Машане. Води ме кући. Ноге ме издају. Свест мркне. Ја не могу даље.

Дрвеће по улицама опуштало гране. Два човека, држећи се испод руке, одмицала су полагано. Једно псето, које се било