жена још млада, али поружњала пре времена, као многе наше жене у провинцији. То је била Даничина мајка.

— Газдарице, поздрави ми газда-Веселина, — рече јој одрешито Црногорац, — и кажуј му, грдан не био, да смо дошли до њега да се разговоримо ка’ исти пријатељи.

Жена их збуњено уведе у »салу«, једну овећу одају, у којој је био један кревет, покривен срџадом и окружен истим таквим јастуцима, две клупе до зида, застрте вуненим ћилимом, остарео орман од ораховине, жуто огледало и »живопис« Веселина и његове домаћице из њихових младих година.

Кад се Веселин појави, човек од својих педесет година, с великим залисцима,крупних обрва, меснатог носа, намрштеног погледа и зловољан, Машан шапну за себе:

— Помоз’, Боже, раднијем Србима!

Затим се диже, рукова се с Веселином, па не дајући му времена ни да их погледа, започе:

— Ја, лијепе ти сале, домаћине, а и јесте у правог кућића. Љевше ти је нема на Цетињу. А ко ти, чоче, изради оне слике, да Бог да му се позлатила.

— Чортановић.

— Ја, чуја сам за њега. Предава’ је у гимназију. То ти је био мајстор од мајстора. Шумадији осветља’ је образ, — хвали Машан и поче да ређа историју уметности у Ужицу, коју су састављали разни учитељи цртања и варошки молери. Кад дође на данашње доба, он лупи Дворског по рамену и рече:

— А ово ти је ђетић од ђетића. Равнога му нема до Млетака. То ти је кућа од Косова. Дван’ест му момака на тезгу смрди. Двори су му насред Биограда ... одмах до краљевих: врата у врата, пенџер у пенџер, а пазе се ка’ исти рођаци. Но чујеш ме, газда-Веселине, да ми привјенчаш овог ђетића са твојом ђевушом.

Машан заћута. Наста тешка тишина. Газда Веселин је трљао нос као да је мислио шта ће рећи. Најзад диже главу, погледа оба госта, па онда пружи прст десно од њега, камо су била врата, и рече тихо:

— Напоље.

Реч се једва чула. Али, све ју је понављало: накомрштене обрве газдине, његов плав нос врло раширен, блистави залисци на челу, и прст који је показивао врата.