То су биле оне жене за које се каже да су »из првих кућа«, а које живе као дрво не мењајући се. Оне расту право, не скрећу никад с правог пута, уживају у ономе што знају, додају сваке године још понешто своме знању, не могу да замисле да би овај свет могао постојати без њих и воле само лицемерство.

Девојка је признала да је тога дана била заједно са Дворским на Граду. То је било довољно: поштена девојка не сме одлазити са младићима на таква места. Шта их се тиче шта је било даље: то се не да опростити, и Даници није било више места међу добром децом.

— Ама, јесу ли те жене луде? — побуни се млади човек на ову нову неправду која му се чинила. — Ја нисам додирнуо ту госпођицу колико ни све друге краљевско-српске девојке!

Заман се млади човек бунио. На њега су нападале рђаве мисли као рђаво време.

— Није истина да ти је она била равнодушна као и свака друга, — говорио му је један унутарњи глас.

— И она пати због мене, — мислио је други пут.

Хтео јој је помоћи, тој малој паланчанки која се нашла око њега, засладила му својим присуством, писмима и разговорима његово самовање у овом изгнанству. Он је хтео да покаже целом свету да између њега и ње није било ничега до речи, благих, пробраних, безопасних речи. Он није налазио ништа рђаво у њеним поступцима. Шта више, она му је изгледала тако лепа у својој жудњи за животом ширим него што су видици у кориту Ђетиње.

Али, како да то покаже? На који начин да то учини? Ко ће му у вароши веровати?

У тим мислима, он је шетао, седао и осећао се уморан као да је покретао цео свет.

— Мора се нешто урадит’, чоче! — рече му и Машан једног дана.

Сем тога, ни Дворском није било лако. Ко га види, запиткује га безобзирно, задиркује цинички, приговара безбожно.

Дође му да прекине све и остави Ужице. У тренутку да то учини, он осети како је везан за њ везама много јачим него што је мислио. Упркос свега, Ужице је било његова варош изабрана, у њега је пренео све, он је веровао у Ужице и волео