погледа, чела изазивачког и уста напућених као да је хтела рећи:

— Покушај само! Ја те се не бојим... ни тебе, ни твога Лацка, ни целе ове вароши, где ми је тешко као у гробу. Ја вас све презирем.

Иза ње се моделисала стена, висока као црква.Над главом јој се надносио јоргован пун нежнога цвећа. Око ње се издизале масивне планине, чије шуме се заодевале првим зеленилом. Ђетиња се пенушала око стења, и у романтичним водопадима падала у вирове. А даље, од Стражаре па све до Малих Крушчица, био је празан простор ужичке котлине, оивичене овде онде последњим снегом. Али, Младен није видео ништа друго до њу, Даницу, наслоњену на парче стене која се чинила да дрхти на пролетњем сунцу. И он није могао одвојити очи од ове слике, коју је цео ужички пејсаж урамљивао, као да је знао да је види можда за последњи пут тако блиску њему и само његову.

8.

Странци који би нас судили по нашим дневним листовима добили би о нама мишљење још горе него што га већ имају. Допис који је објављен о састанку Младена и Данице на ужичком Граду био је пун грубих шала, недостојних подметања и свирепих лажи.

Ко год је познавао сироту девојку, није могао веровати о раскопчаној блузи усред бела дана, у шетње у Мрачну пећину, у труње по коси. Па ипак, све што је знало читати и срицати по овој паланци где врлине угушује ситничарство интереса, сопствена беда развија злурадост, навике сужава страх шта ће рећи свет и где су страсти ретке, — тражило је новине у којима је изишао тај допис.

И онда се говорило са околишењем, слегало раменима, осмехивало скептички.

— Знаш ли, јадан, да ти Даница неће више у школу. Управа јој забранила! — јави, одмах после тога, Машан Црногорац своме пријатељу.

Доиста, истога дана кад се појавио допис састале су се чланице управе Радничке школе на савет.