језера у некој срећнијој земљи и под небом блажим од нашег.

Испод њих се видела варош и парче једне улице. На телеграфској жици одмарало се неколико ластавица.

Наједанпут Даница задрхта.

— Ја сам пропала! — промуца она.

Уз пут који је водио ка Граду пео се Спасоје са Лацком.

Девојка је имала разлоге зашто се бојала. Паланка не допушта ове састанке, а још мање на овом месту, скривеном, пуном траве, заводљивог џбуња и зеленог бусења као готових постеља. Паланка има свој морал, своју филозофију, и не верује девојкама колико ни младићима. Она неће да зна за осећања виша од инстинкта.

— Склонимо се... овамо, за јоргован, у град, ја познајем пут, — убрзано јој рече Младен.

Али је било доцкан. Пакосно око Спасојево већ се смешило, а Лацко, у пози паланачког кербера, који је срео нешто неочекивано и питао се да ли је то могуће, био је смешан.

— Добар дан! — развуче Спасоје понизно и пакосно.

Девојка га погледа право, зацрвени се, и не одговори ништа.

Спасоја збуни ова упорност, те продужи пут, сагнуте главе. Тек се окрете, да види шта раде оно двоје кад му Лацко примети:

— Ти доби корпу!

— Добиће она још већу! — одговори калфа јетко.

Мало даље, они наиђоше на Живка и Цају. Ово двоје седели су на једној стени и читали Песме против тираније. Двоје младих се и не обазре на неочекиване пролазнике.

— Видиш бруке! — примети Спасоје. — Па ни да се застиде!

— O, tempora, o, mores! — уздахну Лацко.

Младен хтеде да се дигне и приђе Цаји и Живку. Али, Даница му не допусти. Она је имала тврду ужичку главу, која зна да пркоси, те рече да остану ту док Спасоје не замакне за брдо.

— Хоћу да му покажем да га се не бојим.

И наслоњена на један камен, покривен влажном маховином, она је гледала упорно за трговачким калфом, намрштена