За то време седели су Даница и Младен на Граду, на ономе истоме месту где су седели прошле јесени.

Пролеће је расипало своју топлоту, у којој се дивље брдо расцветавало. Чудне боје цвећа дрхтале су по песку од разбијених зидова: нежна плава боја попине капице мешала се са интензивним жутилом неког отровног цвета, бледа трава је крила под собом модру љубичицу, трње се покривало белилом свога бехара, леске се китиле црним ресама, а овде онде расцветавала се перуника у букетима. Све то је увијала нека дирљива благост, романтична тишина планинског ваздуха.

— . . . То начини пустош у мојој души, — јадао се Дворски својој пријатељици, здравој као тај ваздух, јакој као темељи зидина који су се више њих кострешили. — Многе и многе дане премишљао сам: како ћу да живим, како да разумем свет који ме окружује. Понекад бих предузео понешто ново, радио марљиво, али већ другог дана пао бих у очајање и мрсио своју косу.

Даница га није разумевала добро, али је осећала да пати, те уздахну, као да је хтела олакшати патњу своме пријатељу.

— На мене наваљују таласи мисли који ме заносе, љуљају ме и ваљају; ја се преносим у један свет где хиљаде слика иду једна за другом без прекида.

Младен је био, поред болести, наследио од својих родитеља сву нервозност свога оца и све нежности своје мајке, којој је наличио као слика. Био се толико пренео у своје исповести да се и сам осећао разнежен дубоко до срца, близу плача.

— У тим тренуцима ваша писма су ме спасавала. Ја нисам ништа у свом животу осетио слађе од дрхтавице која би ме обузела кад сам отварао ваше љубичасте врло уске коферте. Чини ми се да сам могао погинути за свако од њих.

Изнад њихових глава зашуме један јоргован, сав у цвету.

— Та писма су била мој једини повереник. Што нисам могао писати вама, ја сам шаптао вашем рукопису. Моји снови су се огледали у контурама ваших слова. Она су ме опомињала на плачне мелодије, где сам проналазио одломке својих осећања прикривене, разбијене, смрвљене. Не једанпут, ја сам из њих изазивао цело ваше срце, и ваше патње упоређивао са мојима. И ја сам се успављивао, уљушкан свим овим, као таласима једног