У зло доба изби из једне кафане Лацко телеграфиста, дописник београдских листова и помало песник. Са полуцилиндером на лево уво, истурених груди, у тесном црном капуту закопчаном на последње дугме, плавим бакенбардима, црвеним каранфилом у рупици од капута, без стомака, са иберцигером у левој руци и танким штапом у десној, он приђе Спасоју звиждућући, и развуче лежерно:

— Се-ер-вус!

— Где је друштво?

— Питаш за друштво? — понови Лацко растројено.

— Ја, брате, но за кога!

— Отишли су у Биоску, у научну екскурзију, да разгледају развалине манастира Рујна, — одговори Лацко званично.

— Неће бити! — опонира Спасоје. — Прије да иду због бање. Сила је то од бање у Биосци. Каква Абација, какви бакрачи! Излечи ти реуматизам к’о . . .

— Манастир Рујан је славан у нашој историји, — продужи телеграфиста без обзира на примедбу Спасојеву. — Ту је била прва ужичка штампарија. Већ писаћу ја о том. А где мислимо?

Последња фраза се односила на кафану где ће отићи да мезете печење са пања, пију вино и пуше специјалитете, све у здравље чекмеџета газде код кога је Спасоје служио.

— Па, ја мислим, у Турицу, код Вељка?

— Немам ништа против, — одврати Лацко повољно и поглади своје бакенбарде. — Само . . . има једна ствар?

— Која? — смерно упита калфа Спасоје, којем је импоновао овај пробрани говор паланачког телеграфиста, новинара и помало песника.

—- Ствар је проста: хоће ли бити печења? — и Лацко пљуцну.

— Јавио ми је Вељко по ђетету да коље јаловицу. Каже: нешто екстра-вајн. Одвојио је за мене бубрежњаке.

— То је паметно ... врло паметно. Не губимо време.

— ’Ајд’ ти напред, па ме чекај у Међају.

— Ама, заобилазно је. Мораћемо ударити на Град.

— Не мари. Има више ’лада.

— А и газда да не примети што, — допуни телеграфист значајно.