испружених руку младићевих. Бркић поскочи, ухвати се за крпе од седишта и заједно са љуљашком полете узбрдо.

Шешир му је био спао. Ноге се биле раскречиле. Машна од кинеске свиле пребацивала рамена.

Кад се љуљашка врати према стаблу, он се отпусти.

Девојка полете још даље, још више. Варош се изгуби испред њених очију. Она угледа читав један венац планински и још нешто даље... неке загасите врхунце што се, у далекој позадини, спајају са беличастим облацима.

— Чудни звуци чули су се око мене, — рече Даница младом човеку, силазећи са љуљашке сва зајапурена и захваљујући му топло. — Изгледа ми као да сам путовала дуго кроз неку страну земљу, пуну изненађења. Има у ваздуху нечега ванземаљског, нечег што опија ... што је слађе него шећер.

— Данице, кад ћемо се опет видети, — рече младић место одговора. — Имам много да вам кажем. Зима је била дуга као заточење.

— У недељу ћу доћи код Цаје, па прођите са Живком.

Младен се био заруменио од умора и узбуђења. Једна девојка шапну другој до ње:

— Јеси ли га видела како је јак... као земља! Ко то каже да је јектичав?

На једној стени, која је избијала усред ливаде, седео је калфа Спасоје у своме зеленом оделу и очајној розе-машни. Он је тупо посматрао час Дворског час младу девојку пред њим, и мислио на освету.

— Сад ми неће ни она проћи без ажије! — готово гласно рече, и стеже песницу, али у џепу, како је то научио још док је био шегрт.

7.

Те недеље трговчићи су изнели клупе и сандуке пред своје дућане на тротоару главне улице. Разговарали су у групама, довикивали се преко улице и оговарали пролазнике.

Калфа Спасоје је стајао сам пред дућаном. Очекивао је своје друштво, састављено од оних ђака који лепо певају, не уче добро и воле да се напију на туђ рачун. Већ изби три сата на крошњавом звонику варошке цркве, а нико се не појави.