То је било на покладе, кад се по Ужицу праве љуљашке. Старо и младо излази да се љуља, јер »се то ваља«.
На Петрушића имању у Пори је чувена љуљашка одвајкада, и света ту има највише. Она је начињена од самих влачега, на највишој грани једне огромне крушке такише на врху брда, те свако не сме да седне на њу.
Брдо се црнело од народа. Љуљало се по реду. Снажни занатлискимомци замахивали су љуљашку. Међу њима је био и калфа Спасоје, у своме зеленом »костиму«, нешто мање важан него у Ади, увек на првом месту, готов да одржава ред и заповеда.
Кад дође ред на Даницу, она се нерешено окрену око себе. Доле, испод ње, белело се Ужице, са својим правим улицама и прекопаним баштама.
— Ју, не смем! — викну она.
Спасоје јој притрча и хтеде је осоколити. Али, девојка тек тада врисну:
— Не, не, не.
Младен је нехотице погађао одавно куда циља Спасојева услужност, па хтеде сад да му натрља нос.
— Седите само! — рече он Даници. — Ја ћу вас љуљати... не бојте се ништа.
Млада девојка награди фотографа једним осмехом и удобно се намести на седишту, начињеном од увезаних крпа.
— Та батал’ те, Дворски. Ви сте слаби! — усуди се Спасоје.
— Остав’ те ме на миру! — викну му оштро млади човек и зањиха своју драгану.
Љуљашка је била врло тешка. Даница, тако исто, није била лака. На први замах влачези само зашкрипаше, други пут љуљашка оде мало увис. Трећи пут Дворски не пусти љуљашку, спусти се с њом низбрдо, па с њом после устрча, а кад би на врху платоа, он напреже сву снагу, цимну влачеге, клече на земљу и пусти љуљашку из руке.
— Ах! — крикну девојка.
Али је око ње већ струјао слободни зрак, и она летела високо, изнад целе вароши. Ваздух је био осетљив, давао је отпор и враћао је у наручја Младенова. Замајна сила је била толика да, при повратку, девојка хтеде да пролети изнад
