То је био Луди Дико, дечко од десетак година, прекомерно велике главе, отворених меснатих уста и слинавог носа.

Дечко се приви уз њега, умиљавајући се као младо живинче, и показа му неке слике које је копирао из зоологије.

— Ово је курјак, — рече му он, па показа на једну слику, примитивно скицирану црвеном и плавом писаљком.

Затим, опљуну прст и окрену лист, па рече:

— А ово је зец ... видиш како бјежи преко ограде. Имам још ... све животиње из менажерије: лав, змијски цар и мајмун ... Дај ми марјаш да купим црвени и плави плајваз.

Младен је познавао овог Дика. Неко га је похвалио да лепо црта, и то му је дало право на просјачење... Црта тако животиње и тражи нешто за гуму, цртаћу хартију, писаљке. Фотографу паде на ум једна мисао, даде дечку пет пара и рече му:

— Дођи сутра у »Фотографију« да ти нешто кажем, па ћеш добити још више.

— А ’оћеш ли да ми покажеш твоје слике? Ја сад цртам џандаре.

— Хоћу ... само дођи. Немој да ме превариш.

Луди Дико се показа као врло вешт писмоноша. Сви су га познавали, те ником није падао у очи кад је прилазио Даници, показивао јој своју менажерију и уз слона додавао јој љубавно писмо. Љубавно писмо! Да ли се тако могу назвати та писма у која се меће цело срце, а девојци се говори ви и избегава свака реч која опомиње на љубав?

Између двоје младих настаде дуга кореспонденција, где се табаци испуњавају, време не жали, речи се троше, и незаинтересовани посматралац се пита о чему се толико могло писати!

Даница је писала о празнини својих девојачких дана, о утиску књига које је прочитала, о ситним догађајима у школи, сновима у будућности, а највише о боловима у очинској кући, која ју је притискивала као тамница. Младен је опет описивао очајне досаде туберкулозног човека који умире одавно, мало помало, и који осећа како расте јачина његових жеља уколико се смањује његова животна снага.

У томе им је прошла цела зима. Састали су се тек кад су снегови почели копнити и први бехари белети се по варошким воћњацима.